Сто двадесет угашених дјетињстава, сто двадесет прекинутих младости, сто двадесет недосањаних снова. Бројка која никога не оставља равнодушним. Сада замислите сто двадесеторо људи, не, сто двадесеторо дјеце, дјеце која су жељела да живе и која су прије свега имала право на живот. Најмлађе је дијете имало шеснаест мјесеци, а најстарије седамнаест година. Та дјеца су убијена. Да, добро сте прочитали. Сто двадесеторо дјеце која су убијена у протеклом рату.
Признајте и сами да вам се следила крв у жилама. Свако од нас је осјетио посљедице рата. Да ли је неко свјестан да смо о дјеци страдалој у отаџбинском рату дуго ћутали? Искрена да будем, ни ја нисам обраћала пажњу на изгубљене дјечје животе све до прошлог петка када сам, са разредом, у пратњи разреднице и библиотекарке, отишла да положим цвијеће на Споменик страдалој дјеци Српског Сарајева. На путу до Споменика сам нормално разговарала са својим другарицама, али, вјерујте, у повратку до моје школе сам ћутала као да сам изгубила способност говора. Престала сам причати и дала себи времена да размислим о страдалницима, о емоцији коју сам понијела са овог мјеста. Осјећај који је настао оног момента када сам пришла Споменику који се налази испред Основне школе “Свети Сава” је нешто најјезивије што ми се догодило у посљедње вријеме. Не можете разумјети о чему пишем, док не одете и не видите, и не осјетите оно што сам осјетила ја када сам пришла Споменику страдалој дјеци Српског Сарајева. Када станете испред Споменика и схватите колико је дјеце страдало у отаџбинском рату, наставите да корачате потпуно друкчији, промијењени, не само са новим емоцијама и новим размишљањима већ и са новом визијом.
На Споменику су уклесани стихови пјесника Горана Врачара “Сумрак”, који су посвећени тој страдалој дјеци. Изражавам најдубље поштовање свима који су се сјетили и учествовали у изградњи Споменика. Нисмо ни свјесни колико је дјеце испаштало и страдало у рату јер бројка од сто двадесеторо дјеце није коначна. Једини начин на који можемо одати поштовање жртвама рата јесте да његујемо културу сјећања, да не допустимо да се жртве забораве и да не дозволимо да се страдања поново десе. Када год вам буде тешко, сјетите се Споменика страдалој дјеци Српског Сарајева на чијем врху се налази птица са склопљеним крилима, која никада неће полетјети. А ви и даље можете раширити своја крила и живјети слободно. Њих је могло, али вас ништа не може и не смије зауставити!
Признајте и сами да вам се следила крв у жилама. Свако од нас је осјетио посљедице рата. Да ли је неко свјестан да смо о дјеци страдалој у отаџбинском рату дуго ћутали? Искрена да будем, ни ја нисам обраћала пажњу на изгубљене дјечје животе све до прошлог петка када сам, са разредом, у пратњи разреднице и библиотекарке, отишла да положим цвијеће на Споменик страдалој дјеци Српског Сарајева. На путу до Споменика сам нормално разговарала са својим другарицама, али, вјерујте, у повратку до моје школе сам ћутала као да сам изгубила способност говора. Престала сам причати и дала себи времена да размислим о страдалницима, о емоцији коју сам понијела са овог мјеста. Осјећај који је настао оног момента када сам пришла Споменику који се налази испред Основне школе “Свети Сава” је нешто најјезивије што ми се догодило у посљедње вријеме. Не можете разумјети о чему пишем, док не одете и не видите, и не осјетите оно што сам осјетила ја када сам пришла Споменику страдалој дјеци Српског Сарајева. Када станете испред Споменика и схватите колико је дјеце страдало у отаџбинском рату, наставите да корачате потпуно друкчији, промијењени, не само са новим емоцијама и новим размишљањима већ и са новом визијом.
На Споменику су уклесани стихови пјесника Горана Врачара “Сумрак”, који су посвећени тој страдалој дјеци. Изражавам најдубље поштовање свима који су се сјетили и учествовали у изградњи Споменика. Нисмо ни свјесни колико је дјеце испаштало и страдало у рату јер бројка од сто двадесеторо дјеце није коначна. Једини начин на који можемо одати поштовање жртвама рата јесте да његујемо културу сјећања, да не допустимо да се жртве забораве и да не дозволимо да се страдања поново десе. Када год вам буде тешко, сјетите се Споменика страдалој дјеци Српског Сарајева на чијем врху се налази птица са склопљеним крилима, која никада неће полетјети. А ви и даље можете раширити своја крила и живјети слободно. Њих је могло, али вас ништа не може и не смије зауставити!
Магдалена Николић III-5, КОЗМЕТИЧКИ ТЕХНИЧАР
[Best_Wordpress_Gallery id=”204″ gal_title=”ИЗ УГЛА СЕДАМНАЕСТОГОДИШЊАКИЊЕ”]
Very interesting details you have remarked, thank you for putting up.Blog monetyze