На имагинарно острво Мингер, драгуљ источног Средоземља, турски падишах Абдулхамид 1901. године шаље уваженог епидемиолога Бонковског да заустави епидемију куге. Бонковски зна да се против куге може борити само успостављањем карантина. Да ли ће због својих радикалних идеја, посебно оне о посипању креча преко тијела умрлих прије сахрањивања, у фанатичној муслиманској средини Бонковски-паша бити смакнут или је његово смакнуће политичке природе, разоткриће шерлокхолмском методом Пакизе, најмлађа кћерка Мурата В и братаница падишахова. Она на Мингер долази са својим мужем, доктором Нуријем, који је на острво послат да успостави карантин и да пронађе убицу др Бонковског. Пакизе, једина турска принцеза која је икад напустила Истанбул, у дугим карантинским ноћима у хотелској соби пише својој старијој сестри Хатиђе писма којима даје наслов “Ноћи куге”. У тим писмима садржана су свједочења која потврђују да сваку пошаст, без обзира у ком се времену збила, прате исте слике, као што су: негирање болести, тражење кривца, неприхватање одговорности, кршење карантинских мјера, наметање схватања да је “карантин едукација народа, учење вјештина да сами себе заштитимо”, покушај успостављања цијена дезифицијенса како би се избјегла црноберзијанска криза, расправе о томе да ли треба затворити муслиманске и хришћанске богомоље, да ли су Бог и вјера изнад болести, страх и на крају безнађе. Све већ виђено, све већ доживљено, зар не? Памук не заборавља да помене да и у вријеме највећих епидемија, упркос страху од смрти, и међу муслиманским и међу хришћанским становништвом на Мингеру има оних који нису изгубили осјећај за заједништво и братство и који су, излажући свој живот опасности, хтјели да помогну онима који су патили. “Ноћи куге” није само прича о “Болести са Босфора” како су појаву куге на Мингеру прозвале велике силе које су имале само један интерес, да заштите Европу од болести. Други дио романескне радње се односи на причу о тежњи малих народа да створе своје националне државе, о стварању националних јунака, о националним митовима који су потребни свим народима. Посљедњи Памуков роман је и прича о потреби очувања националног језика од најезде страних ријечи, у случају тзв. мингерског језика од турског, грчког, арапског и енглеског језика због којих су Мингерани заборавили свој матерњи језик. И када их обузме страх од смрти, и када због страха доносе погрешне одлуке, људи у љубави налазе и утјеху и заклон, као што су је нашли Памукови јунаци Зејнеп и Камиле, Пакизе и др Нури, Мелике и управник Сами-паша. Да ли је у имену националног мингерског јунака и романтичарског идеалисте мајора Камила садржана алузија на Кемала Ататурка, закључите сами. Исписан на скоро шест стотина страница роман “Ноћи куге” Орхана Памука се са лакоћом ишчитава јер прати судбине занимљивих романескних ликова, посебно женских који ће отворено да проговоре о ускраћеним правима жена у муслиманском свијету. Роман је вишеслојан и покреће низ егзистенцијалних питања која не остављају читаоца равнодушним. Онима који трагају за општеуниверзалним порукама и који препознају ироничне жаоке, испреплитање историје и фикције, јер “Ноћи куге” је и историјски роман, посебно историје и политике, неће представљати никакав проблем. Наравно да вам нећу открити да ли је “Ноћи куге”, како то многи већ сад тврде, најбољи роман који је Орхан Памук написао послије добијања Нобелове награде. Открићете то сами.