Тог дана Ливерпул је играо против Стоука, а  Сами је отишао код своје мајке. Биле су ту и неке црвене руже. Много ружа…Били су и бијели дресови и читава варошица.

И Брит-Мари је била ту…

Борг је мало мјесто погођено економском кризом. Ту  је затворено све што  није продато  или  носи натпис „ПРОДАЈЕ СЕ“ и чека на продају. У Борг се не долази. Борг је у пролазу. Из њега се одлази… Било гдје. Ако имаш среће…

У биро за запошљавање се не одлази ако имате шездесет три године, четрдесет година брака иза леђа  и круг од племенитог метала на домалом прсту.

Ипак, Брит- Мари је била ту.

Први пут у животу.

Ставила је на списак да ће је, након разговора, позвати на посао. Када је нису позвали, позвала се сама и дјевојци која је ту запослена јасно ставила до знања да је све оно што се стави на списак  обећано и мора бити испуњено… Јер, чему онда спискови?

Брит-Мари се буди у шест, увијек има чист балкон и прибор у фиоци послаган према редосљеду: виљушке, кашике, ножеви. Она  нема предрасуде.  „Факсин“ је за њу главно средство за чишћење, а ако га нема, може и сода бикарбона.  Она сматра да постоји сличност између љубави и балконског цвијећа јер и једно и друго брзо цвјетају и брзо вену, да фини момци не љубе лијепе дјевојке, да треба несхватљиво много папирологије да бисте били људско биће и да се пије само из чаше, јер, забога, нисмо животиње. Комшије је зову маторим гунђалом, њени оброци су у тачно одређено вријеме и никада се не би  усудила да скочи са стијене, јер није од оних који скачу. Зато је четрдесет година провела у браку са Кентом. Након Кентовог срчаног удара и мириса пице и парфема на његовој  кошуљи, а она не користи парфем,  њено срце се сломило, али само зато што је на много мјеста већ било напукло.

Она презире фудбал и никада не би шутнула лопту уколико јој се докотрља до ногу.

Зато је право чудо што је Брит-Мари у Боргу постала тренер фудбалског тима, а фудбал је све што је Боргу преостало, осим пицерије која је истовремено и пошта и у којој се може завршити све. У Боргу је упознала Неку, Вегу, Омара, Жапца, Пирата, Дина, Свена, Самија, Банку, Психа… Ту је содом бикарбоном прала фудбалске дресове, сазнала да постоји неколико типова људи и да се дијеле према томе да ли навијају за Ливерпул, Тотенхем  или Манчестер.

Ако си навијач Ливерпула убијеђен си да се све може преокренути, навијачи Тотенхема навикли су да више љубави дају него што ће је заузврат добити, заљубљеници у Манчестер навикли су да побјеђују, а сада вјерују да то и заслужују. Кент навија за Манчестер. Све то је Брит-Мари научила у Боргу. Ту је и плакала, сакупљајући сузе у пешкир да случајно не испрљају под. Ту је била херој једне пљачке, повриједила руку  покушавајући да у соларијуму скине мрљу са домалог прста и као тренер свој тим   водила у куп такмичењу. Ту је губила и играла неријешено. Ту је схватила да можеш бити побједник чак и ако изгубиш. Ту је Кент покушао да јој се врати, а локални полицајац Свен, који је похађао курсеве за све и свашта,  рекао јој је да се  нада да ће она једног дана покуцати на његова врата. И учинила је то. Онда кад Свен није био код куће. Није закуцала  на Кентова врата. Први пут је схватила да су  једино њена врата та на која након шездесет три године вриједи покуцати.

У Боргу.

Са Вегом и Омаром.

И новим фудбалским тереном и кућама са којих се  полако скидају натписи: „ПРОДАЈЕ СЕ“, јер никада није касно за нове почетке…

И скок у непознато…

Чак и ако си Брит- Мари,  особа која не скаче.