Тражећи причу за репортажу заронивши са „Трамунтане“ у морске дубине Нико Н. Херцег пронашао је античке амфоре и заронио у дубину себе.

Изронио је двадесет седам година раније у малој држави која није имала времена за сентименталности. То је схватио јер је на блоку дјечака са изгореним раменима писало да је август 1947. године, а да је власник истог Нико Н. Херцег, ученик шестог разреда. Подијелили су цигарету на тој чудној обали и пријатном, здравијем ваздуху од онога на који је Херцег старији навикао.

Након што су га са групом дјечака окупали у просторијама свеопште биједе и равномјерним покретима нулерицом ошишали до главе, на зеленом доџу осјетио је додир свилене падобранске хаљине сефардског цвијета који је допуштао да кроз живот буде вођен. Схватио је важну истину-да живот постоји и изван сарајевске котлине. На безмјерној количини ничега, под ведрим небом, укрцали су их на брод и он је први пут видио море, мјесечара и изгорен и бос прошетао Дубровником са тамнокосом Лином Коен, само зато што је њена мајка успјела да је из колоне обиљежене жутом звијездом гурне у радозналу и узаврелу свјетину и тако јој продужи линију живота. Уоквирене у кадар гледао је васпитаче са свршеним двомјесечним курсом и жељом да направе узорну дјецу по рецепту „Педагошке поеме“ којој се дивио и Максим Горки. Видио је и себе као малог принца случајно баченог у биједу у којој се труди постати неупадљив и направити израз лица који одговара патетици тренутка и показује убијеђеност у истинитост масовних осјећања али се, када затреба, зна изборити и за кришку хљеба намазану маргарином.

У кадар је смјестио дјетињство са грамофоном у трговачком дому Илије Хаџи-Бањца у који је повремено свраћао уз одобрење мајке, у сјећању дјечака урезане у бијелој хаљини и са шеширом испод којег вире два свица од очију, баш као на породичној фотографији. Она, као и ујак, који је од капетана доспио до кантињера, због склоности да авионом прелијеће испод Старог моста и још којекаквих авантура и смртоносних летова и пуцњева на непријатеља, изневјерили су очинска очекивања старог Хаџи-Бањца па су за њега избрисани и означени као нежељени чланови породице. Ништа мање као и Ников отац, књижарски помоћник који је Оливери давао часове из књижевности, историје и љубави…

Нико је извађен је из рушевина дједове куће. Отхранила га је племенита рука Хајрије Пите мајчином душицом израслом на сунцу, купајући мртве и тражећи по обронцима Требевића гљиве и чудновате биљке. На њу ће га посјећати срамота због непристојног шепурења у оронулом кућерку и свежањ враћених црвених новчаница-посљедња животна лекција старице чије тијело земља вуче, али је племенитост диже у висине. Онда у кадар долази побједа. Побједа је човјек на бијелом коњу испод чијих потковица фрцају варнице. Побједа је пуцање у звијезде и када се умре прослављајући је. Побједа је свирање клавира у просторијама које миришу на буржујске кћери и дјечак који због оца трпи у школи. Побједа је чекање да се врате они који су отишли чак и када знаш да се неће вратити. Побједа је када се дјед, сад већ склон оријенталној философији, врати из Ливерпула у излизаном сакоу од твида и сви његови пропали покушаји да поврати изгубљено правећи посао са дуваном, ћилимима, шљивама или процјењујући тежину несреће због које се продаје породично злато… И његова одлука да мртве неће наплаћивати милостињом из буџета. Побједа је и заједничка зграда пуна мржње и школа у којој старе професоре, зналце и, често, особењаке без угледа крцате искуством, смјењују нови крцати једино гордошћу и ратничком спремношћу да заузму своје мјесто у новом поретку.

Међу овим првима су и професор Граховац, бивши рвач забављен рјешавањем Гаусовог проблема, научник без паћеничког ореола; Димитриј Герасимович Корољов који их је на умекшаном руско-српском језику научио значењу магичне реченице Антоше Чехонтеа: 

„Говорило се да се на кеју појавило ново лице: дама са псетанцетом.“ И многи други…

Пругом преко Ивана опет је дошао до мора које га је разочарало као и Лина Коен када је отишла са момком из оркестра у земљи испуњеној музиком, лажним обећањима и лудилом плеса на којем се лове уплашене аметерке и на којем је, док је није угледао, дуго постављао питање „Гдје је Лина Коен?“ Разочарале су га поново и зањихане барке и зањихана болничарка Луција због које је намјерно скакакао у плићак.

Распршених илузија о сефардском цвијету склонио се у кафану за шаролике масе које се не проналазе у свијету. Чоколад-ликер је замијенио румом и научио да слуша све док једног дана оцвалој дами није понио пртљаг у којем се налазио магнетофон и кључ за славу изгорјелог дјечака са плаже којем се као успјешан новинар обраћа умјесто трооком објективу са којег, попут Полифемовог ока, свијетли лампица да забиљежи тренутак стварности или тренутак у којем у колони иду сви које је некад познавао у времену из којег је отишао или му се вратио.