Од слабоумне и богате мајке загледане у Егејско море и оца са превеликим очекивањима, рођен је дјечак без талента за борбу и мушка надметања. И као такав могао је бити неуспјели просац кћерке спартанског краља, изгнаник из жеље да сачува своје  коцке од слоноваче, добар фтијски војник у неком од будућих ратова.  Дјечак огољен без очевог имена иза свог, у Пелејеву дворану је понио мајчину лиру, кошмарне снове и разбијену лобању племићког сина. Постао је пријатељ сина смртника и нимфе која се након порода вратила у морске дубине,  најбољег ратника свога доба, како пророчанства кажу, онога који је слагао да га заштити од других и учинио да лаж буде истина, пријатељ оног који се не бори са другима и пред другима.  Да је умио лагати, Патрокло би био краљевић, овако је био пријатељ који чека да се Пелејев син са мирисом мора врати са путовања на која је одлазио сам и у зору. Забринута Ахилова мајка Патроклу је при првом сусрету, на који се појавила са лаганим повјетарцем, рекла да ће ускоро бити мртав. А она је могла да види све… Скоро све. Није могла са види Пелион, рођенданске смокве, изрезбарене поклоне, дјечаке који се уче животу, ратовању, видању ратничких рана… и још понешто. Знала је да ће доћи гласници, да од Лаертовог сина, краља камења и коза, на Скиру у палати без сјаја и у дјевојачким одеждама неће моћи сакрити највећег ратника свог доба, али ни Деидамијину спремност да се повуче у осаму и на свијет донесе и морским дубинама преда  Ватру.  

Иако је знала редосљед умирања, Тетида је сину спремила копље за његову руку, опрему достојну хероја и лађу љепотицу од које се Пелеј опрашта подигнуте руке. А мудрац са Итаке знао је и оно што Тетида није могла видјети, а о чему у кружиле гласине. У Аулиди их је чекала војска краља из проклете Танталове лозе. Неке од њих је ту је довела слава, неке похлепа, а неке невоља или заклетва, па су на мирним лађама чекали да богови одвежу вјетрове за једра и пловидбу до Троје. За једра и вјетрове требала је велика жртва, крваве руке и ломача од чемпресовог дрвета на којем је ишчезла несуђена невјеста.

А под зидинама Троје чекале су их пљачке, ратови, лешинарење по околним селима, робиње, бијесови и честа незадовољства. Под Тројом су ратовали људи, а над Тројом се водила борба богова.

Ахил је ратовао, а Патрокло мијешао мак и врбову кору да рањеницима олакша муке. Ахил је иза себе оставио осам Андромахиних гробова, борбу да врати кући кћи Аполоновог свештеника и жељу да крај себе задржи руку која је у шатору ширила мирис мушкатног орашчића уситњеног у авану. Гњев, губитак части, људске жртве и Грке сатјеране до бродова и заплетене у бродску ужад на бојиште су умјесто њега  у његовом оклопу послали њему најближег. Убио је Зевсовог сина, а копље заривено испод ребара потврдило је Тетидине ријечи. Смрт је дошла брзо. Посљедње што је видио пред собом било је лице јединог који није смио да га убије, а посљедњу мисао упутио је ономе који ће, када убије његовог убицу, и сам бити мртав.

Са хладног тијела мјешавину крви и прашине скинуле су руке оне која би била мајка његовог дјетета, да није било како јесте. У новоискованом штиту, не марећи за Троју, тражио је освету и грло у које ће зарити копље, а онда то непомично тијело вући око зидина Троје. Тражио је иако је  знао ко је  сљедећи. И ето, смртници умиру јер је тако писано, а бесмртни понекад имају слабу тачку у коју кукавице отровом могу на нишане, само ако им богови то дошапну.

Без Ватре Троја неће пасти. Остаће смијешана два пепела, споменик са именом само једног, копље заривено у женска леђа која нестају у морским дубинама, смрт старца и друге смрти, разбијена дјечија лобања, Поликсенина хаљина која посљедњи пут вијори на вјетру.

 И пустош…

И безуспјешни Одисејеви снови који се боре да пријатељу највећег обезбиједе пут у вјечност…

 И мајчина рука која дописује друго име, кад јој ништа друго није преостало…