Отац је знао људе наговорити да прије одласка шапатом изговоре оно што им лежи на души, јер Бог шапат најјасније чује. На папиру је забиљежио да је о Петровдану водопад варница сјурио с неба и учинио да у вјетровитом Смиљану и звијезде преблиједе од љепоте тог призора. Иза тешких затворених врата галамом се припремао за недјељну проповијед.

Мајка, искра у камену, у мираз је својој дјеци оставила приче из дјетињства. Иако никада није ишла у школу, знала је да на Богданићу прича дрвеће, да Свети Саво може прекрстити штапом Гаванове дворе и од њих начинити језеро, да су ластавице и јежеви напријатељи ‛чела, да је за сваку биљку везана нека душа, да виле настају из тисовине и живе док им не дојади и да се, када нема цркве, човјек може помолити под јелом или липом.

Његов брат Дане, прије него ли је заувијек отишао са петнаест љета и упереним прстом у млађег брата, знао је набројати свих 36 свештеничких хаљина у породици Мандића. И Шилера и Декарта…

А Никола, за почетак није желио да буде Нико. Једна грудва и додир мачка у мраку били су му довољни да схвати колико је чудесан свијет природе, да је она васколика тек једна мачка коју милује нечија рука и да може безбједно да се препусти својим сликама кад му визир падне на отворене очи и да види свјетлост која навире попут свитаца које је направио електрицитет.

Није био за валцера већ за вјетра и муњу, са којима се родио. И није био дијете мрака, како рече бабица, већ свјетлости, како рече Ђука. Није био ни за свештеника, а да то докаже прележао је колеру, мада је отац тврдио да је дјетињасто бјежати од тамјана зарад јегоизма…

Бунило га је смјестило између реда попова и реда официра, крај ногу је сједио отац, крај узглавља ђаво…Кад је напокон оздравио пут га одведе до Граца гдје је цимер Кулишић јео његове јабуке, брисао се његовим пешкирима, и патио за Херцеговином…

Знао је да је вријеме да људи лете, да га не занимају мостови, пивнице, Мура, шеширџије и оптичари, даме у чипки и господа у црном… Занимала га је само библиотека, жеља да лети, диференцијалне једначине и устајање прије Бога, а сањао је затворених очију тек четири часа на читав дан…

Једног дана је нестао да би га Кулишић могао пронаћи и да би изгубио да добије, да би рекао „никад више“ и схватио ону мајчину да се људи могу само бескрајно вољети.

Праг, Будимпешта, Сигети и будимпештанска телефонска централа, Париз, Стразбур оставио је иза себе оног тренутка када је оџепарен стао поред Стевана Пространа и када је са собом имао тек књигу, снове и план за летећу машину, над главом вјетар који тјера галебове да језде, а испред себе беспомоћним очима гледао у димове Менхетна.

Ту је научио како боли амерички смисао за хумор и упознао онога који је продавао новине, свјетлост и маглу и одлучивао шта је могуће, а шта није и који је мислио да људи једу људе у сваком мјесту које не можеш пронаћи на мапи цивилизованог свијета; онога који се борио против гаса, против Тесле и који је довео лудог шеширџију, нацереног професора и све друго што је потребно да скрајне сваку идеју од које он сам не може да заради.

Послије НИКАД и Сигети је ишчезао у мирису парфема, лажне раскоши и неглижеа на љепљивим женским тијелима, а Сигети га је тјерао да живи…Послије НИКАД Тесла је морао свијету да докаже да ли је геније или тек циркизант. Пустио је муње на себе, струју кроз мршаво тијело и грлио аплаузе одушевљења…

А затим…

Повратак у собу са петролејком.

Да загрли и заборави…

Да још једном замирише кора јабуке са вреле пећи из мјеста које није на мапи цивилизације, а одакле долази топлина.

Београд, студенти, одликовања, изложба, лабораторије, пожари, новац који долази и одлази, и Катарина која га сања одјевеног у свјетлост, Валдорф Асторија и живот дјељив са три, изграђене и срушене куле и дрвени сандук са тијелом сапутника и сапатника из Сатурније, и Стеванов потомак…

Он који је ријеке могао да избаци из корита, да ломи зграде, преводи Змаја и казује Волтера, у апартману 3327 поново схвата да је на овоме свијету дозвољено бити, али да се постојањем узнемирују други.

“Најбољи дио пута је ипак крај.”

На Божић, по повратку из шетње, врата му је отворио Дане. Тих дана често га је звао к себи. Дочекао га је Катаринин осмијех и Сигети и професор Танхојзер и друг Мојо Медић, Простран и Катаринин муж и Вестингхаус и Милутин у мантији… Закорачио је…

Ту гдје престаје бол, гдје престаје важност ствари и зауставља се вријеме…

Гдје поново мирише кора јабуке бачена на плотну да освјежи дом прије него што се укућани пробуде.