Шта бисте помислили кад би вам неко рекао да је главни јунак романа (који вам, драг моји виртуелни и стварни пријатељи, препоручујем) човјек који одлази на сахране непознатих људи? Да је „чудак“, „настран“, можда „ретард“ или „луђак“. Сви дозволимо себи да осуђујемо, а мало ко се запита зашто је човјек кога осуђујемо, хтјели ми то признати или не и одбацујемо, постао то што јесте. У људској је природи да критикује умјесто да покуша да разумије, схвати и прихвати све оне који су изопштени, који су на маргини. Зашто су се тамо нашли? Одговор је само један – зато што су били усамљени.

Јакоп, главни јунак романа „Луткар“ Јустејна Гордера је усамљеник који одлази на сахране непознатих људи јер ту масу свијета, иако непознатог, доживљава као своју фамилију коју никад није имао. Позив да сви који су испратили покојника дођу у парохијски дом за Јакопа је прави друштвени изазов. Јакоп завиди људима који су везани нераскидивим везама. „Стекао сам навику да одлазим на сахране. Постао сам зависник од породичног живота. Јер нисам имао другог осим оног који сам на тај начин крао или у који сам се једноставно гурао.“ Посјећујући сахране непознатог свијета Јакоп је стекао породицу која је, по његовој процјени, бројала између двадесет или тридесет хиљада људи.

Хоће ли неко међу том гомилом људи препознати у Јакоповом погледу усамљеног човјека, човјека који има само једну потребу, да припада некој заједници и да не буде сам-самцат. Није ли управо то насушња потреба сваког живог бића? Наравно да јесте. Можете да претпоставите гдје су се и зашто препознале Јакопова и Агнесина душа. Агнес је такође усамљена од оног тренутка, а можда и много раније, кад је из њеног живота нестао њен муж, изгубивши се (намјерно) у мору људи за вријеме фестивала на Мајорки.

Осим одлазака на сахране Јакоп има још једну страст. Он је, баш зато што нема другог сродства, опсједнут језичким сродствима. Главни јунак романа „Луткар“ нема ни мајку, ни оца, ни сестру, ни брата, са женом се споразумно развео. Његова једина породица је индоевропска језичка породица за коју је јако везан. Захваљујући Гордеровом јунаку сазнаћемо да су везе међу језицима који припадају различитим језичким гранама у оквиру велике индоевропске језичке заједнице међусобно испреплетене. На страницама „Луткара“ наћи ћемо етимолошка објашњења за ријечи из санскрита, латинског и грчког језика, германских и словенских језика. Све у свијету је у некој вези, па и риjечи.

Јакоп је луткар, и „блиједи одраз сопствене лутке“. Лутка, тј. Пеле је Јакопово друго ја које се усуђује да каже и да уради све оно што Јакоп не може јер не смије.
Један усамљеник и страствени заљубљеник у ријечи, једна лутка и једна жена која је такође усамљена испричаће нам дирљиву причу о томе да нико не жели да буде слијепи путник и да је смисао бивствовања у томе да на пут, ма какав он био, не идемо сами.
Моје путовање са Гордером је започело са „Софијиним свијетом“. Сви они који мисле да писац може да напише само једно велико и непоновљиво дјело, увјериће се да то није истина у Гордеровом случају. Ингениозно-креативни дух, огромна приповједачка снага, велика ерудиција Јустејна Гордера долазе до изражаја и у „Мистерији пасијанса“, и у „Кћи директора циркуса“, и у „Луткару“, а вјероватно и у другим романима овог норвешког писца о којима ће се тек писати.