Андрићева жеља да прича и приповиједа о мјесту које је ни на брежуљку ни у ували и у које су се на врху и по падинама смјестили људи који живе за то да се успињу мимо друге, прича је о гордости, жељи за славом, успонима, падовима и „осатичком пропињању“. Како се мијењају власти тако наиђе вријеме да се успињу они са падина, што су боље бирали и расули се по земљи која боље и више рађа, а деси се и да се пропињу они са бријега што живе поред цркве. Осатичани живе за то да се успну педаљ више, али да се за то зна, да се препричава и надограђује како прича путује од уста до уста.

Они умију, ако им је по вољи, да измаштају и надограде и оно што није, па да од њега направе пропињање и причу да се преноси с кољена на кољено да код слушаоца изазове дивљење и од обично,г несрећног сељака направи хероја за каквог се надалеко није чуло. Тако се и Хасим Глибо десио у руско-турском рату, јер се сиротиња од низама није могла одбранити, а неко је из села морао да иде. Веле да је Глибо у свитање погинуо од својих и од зависти, јер се хтио пропети и скинути руски барјак са тврђаве над каменитом литицом. А ето, Глибо је, веле неки мање склони оваквим причама, остао на туђој земљи, оболио, умотан у ћебе и бачен у неку хумку са мноштвом истих таквих што се као и он нису имали за кога заклонити. Иза њега остала је само уцвијељена породица и прича као утјеха да живи умјесто њега.

Они са бријега пропели су се звонаром и звоном о чије се конопце свјетина читав дан вјешала и чинила да се звук са неугледног храма разлива по падинама и стиже нарочито код оних који не воле да га чују. И то им није било доста, па су пожељели и кубе о којем су слушали из прича и видјели га само на „Небеском Јерусалиму“. А кад стиже и кубе, ни слично ономе са „Новог Јерусалима“, јер ни Осатица није Јерусалим, пожељеше позлаћени крст да му се сјај као гордост, као смртни гријех, разлива свуда, а највише подно брежуљка. И тако, послије мајстора Ристе Нишлије у Осатицу дође и Јаков Боднар који ће у причу увести позлаћени крст и Лексу Лимара. Лексо је на својој кожи осјетио сав сјај и биједу осатичког пропињања. Са лимарским дућаном и изученим занатом, као помоћник скромном мајстору, Лексо је подигао позлаћени крст и пропео се, како је он мислио, понајвише од свих из Осатице. Видио како мјесто изгледа из највише тачке, држећи се за позлату која се за пажњу осатичана држала таман колико се Лексо држао за ваздух и крст. Када се спустио на земљу, подвиг се заборавио или су га Осатичани, понијети властитом рачуницом о пропињању, намјерно равнодушно посматрали као да се није ни догодио, толико равнодушно да је и Лексо у њега посумњао. Тек понекад је о томе препочињао причу у механи, мислећи да ће се неко за њу ухватити и наставити да прича, али Осатичани не воле подвиге живих, већ би радије да оног ко се повише пропео мало унизе и сведу у властиту раван, ако већ не може мало испод ње. Са мртвима је мало другачије.  И тако је било све до ране јесени, до првих казана ракије кад се језик необуздано развезује и једног свитања када је учитељу Батаку за пет форинти све ваљало доказати, поновити и заувијек заборавити. Та је јесен Осатици и попу Стојану на врат натоварила митрополију, Ђуру Павласа, истрагу, а можебити и проклетство на црквену општину. О томе да ли је неко за пет форинти на брежуљку у источној Босни са првим пијетловима обешчастио освјештани крст могао је посвједочити тек малоумни Миле Говедар који све што казује сриче у стиху и који је видио нешто у шта се од страха није могао заклети или они за које је митрополит устврдио да их је ракијски казан узнио до неслућених висина.

Павлас, мудар и одмјерен котарски предстојник знао је Осатичане као злу пару и знао је добро, као сваки добар службеник, кад треба да затвори једно или оба ока. У извјештају није могао потврдити оно што је осветољубиви митрополит сумњао, а Лексо је морао признати да се у животу никада, по ноћи и дану није попео на храм, да није са мајстором поставио позлаћени крст, а о причи из једног јесењег свитања није се ни могло говорити. То његово „никад“ мучило га је до изнемоглости, онако како гордог човјека мучи када не може говорити о свом успону, онако као када нико неће или не жели да види и чује за његове висине које су тако очигледне и које су његово највеће животно достигнуће. Мучило је и Даринку коју је узео за жену. Будио је ноћима, причао о ономе о чему се у Осатици није смјело, па временом престао кад је и жена престала да обраћа пажњу на његово бунцање о некаквом успињању које су сви одавно заборавили. Сви осим Лексе. А временом је морао и он. Добио је четворо дјеце. Једно од њих баш се било успело на дрво када је пажњу пролазника Павласа привукао глас жене која га кори и позива да се мане висина и полако сиђе на земљу. И ето, прави мајстори најбоље знају када и како да осмисле завршетак приче која се не смије причати у Осатици али може у причи о „Осатичанима“, гдје кроз књижевност Лексо може да живи дуже и да се узвиси до неслућених висина. На крају, ко би се сјетио Осатице да није било Хасима Глибе, Лексе и Иве Андрића, јер приче не живе само ако их ми желимо, приче морају трајати у времену и бити вриједне причања.