ПРЕПОРУЧУЈЕМО: „ПАРИЗ”, ЕДВАРД РАДЕРФУРД

Са чудом званим живот могло би да се упореди само још једно чудо, подједнако лијепо, очаравајуће, загонетно, заводљиво, пустоловно, а то је књижевно стваралаштво. Намјерно не кажем писање зато што писац попут Творца док пише, ствара нови свијет, или пластично оживљава на страницама хартије већ постојећи. Шта једно дјело чини великим питање је о коме стално размишљају они којима је књига позив, али и љубав. Мора ли свако дјело да садржи филозофске трактате који су били посебно наглашени у роману 20. вијека, психолошке бравуре које налазимо, рецимо, код Достојевског, лирски израз којег се сјећамо и кад заборавимо садржај дјела, модерне форме приповиједања помоћу којих писац гради чудесан свијет, подједнако чудесан као што је и сам живот? Не мора. Али мора, без обзира на начин на који је организована умјетничка грађа да послужи човјеку и да има и образовну, и васпитну, и моралну, и естетску функцију. Дјело је компас које води читаоца до гносеолошке, етичке, естетске спознаје.

 „Париз” Едварда Радерфурда је право културолошко путовање кроз историју, књижевност, ликовну и музичку културу, свијет модних салона, техничких проналазака. Пратећи причу о породицама Де Сињ, Ле Сур, Бланшар и Гаскон кроз вијекове, Радерфурд је централно мјесто дао петом јунаку романа, а то је Париз, град који се поносио тиме што је био културни центар још од оснивања универзитета. Прича о Паризу је прича о Монмартру и Монпарнасу, импресионистима и постимпресионистима,  „Мулен ружу” и црвеној вјетрењачи, несрећном Лотреку и његовим цртежима који ће прославити један плес, о Ајфелу и изградњи Кипа слободе и торња који ће постати симбол града, о Свјетској изложби која је одржана 6. маја у деветој десенији 19. вијека баш у Паризу, о куртизанама које слушају Дебисијеву музику и рецитују Бодлерове стихове, Наполеону који је лоше играо шах и његовој Жозефини, Лују Четрнаестом, Лују Петнаестом и њиховим љубавницама, о Версају, доктору Гиљотену који је изумио гиљотину из хуманих разлога – да би олакшао муке осуђеницима на смрт, о Француској револуцији, Робеспјеру и недосањаним идеалима револуционара, о Првом свјетском рату и шпанској грозници која је однијела више жртава него Велики рат. Сви градови су се послије велике пошасти опорављали споро и тешко, само се Париз опорављао отмјено јер друкчије није ни знао ни могао. Колико је Париз припадао свима, цијелом свијету, најбоље су се увјерили џезери који су тридесетих година протеклог вијека дошли у Париз и прославили се у граду који није знао за сегрегацију. Они који су у париске салоне донијели нови жанр у музици, свјежи ритам и узбуђење џеза, не би могли ни да уђу у Америци у музичке клубове због боје коже. Париз је тих тридесетих година 20. вијека био, како је то рекао Хемингвеј, једини град у коме је вриједило живјети. Зашто? Зато што је Париз био живи организам. Тај организам је преживио борбу католика и протестаната, бројне краљеве и њихове апсолутистичке владавине, нацисте и остао град богате историје и културе у коме су зачети многи умјетнички правци, град у коме су живјела и стварала највећа свјетска имена. Кроз причу о четири породице које су стотинама година повезивале забрањене љубави Радерфурд нам приповиједа причу о Паризу који јесте град љубави.

Нешто више од хиљаду страница епског романа „Париз” је својеврсни књижевни компас који нас поред тога што нам даје гносеолошке навигације, подсјећа на бројне животне истине. На примјер, да је моћ афродизијак још од вавилонских дана и да се моћни људи понашају као дјеца јер могу да раде шта год пожеле. Знате шта каже аутор овог епа? Да такве људе не треба презирати. „То је једноставно тако. Паметније је то искористити.” Ја знам, сигурна сам у то, да сам ову мудрост прочитала раније, не бих је искористила. Мени је то лицемјерно и својствено полтронским душама. Радије бирам да у очима других будем  „наивна” зато што знам, гледам то својим очима, да се моћници смјењују, а да се уз новог моћника јављају стари лицемјери. Вјерујем да се до споразума долази захваљујући уступцима који су плод љубави. Ситуације ме оповргавају, али ја остајем вјерна својим идеалима. Сви смо спремни да се сатима расправљамо, али у тим расправама заборављамо да користимо доказе умјесто говоркања и предрасуда, кажу јунаци овога романа. Докази захтијевају вријеме, посвећеност, аналитички дух, способност да се не повлачимо пред притиском. Данашње вријеме, нажалост, не треба такве духове. Али зато сваки читалац треба књигу, тј. компас помоћу којег ће прошетати свјетским градовима и упознати не само културу већ и душу једнога града.  „Париз” Едварда Радерфурда је права мала енциклопедија у којој ће читалац да сазна ко је била, кад је живјела и за шта се борила Јованка из Орлеана, која прича се крије иза Потемкиновог села, ко је јунак чувеног дјела „Фантом у опери”, подизању Балзаковог споменика на Пер Лашезу, као и низ других података који би требало да буду дио онога што називамо опште образовање.

Никада нисам била посебно наклоњена изучавању англистичке културе. Али јесам словенске, руске која је остала царска и након што је посљедња царска лоза искоријењена.

 „Руска”, стижем и радујем ти се много!

Vedrana Mijovic Pantelic

Ведрана Мијовић Пантелић