Шта бива када бродови отплове? Хиљаду њих? Шта бива када се након десет година ратовања отворе капије, а испред њих затекнеш тек везаног мушкарца којег мудрац са Итаке није стигао жртвовати, ако му је вјеровати на ријеч, па су Грци умјесто њега оставили велику дрвену животињу коју су принијели на уздарје боговима да их умилостиве за срећан пут. А знају Тројанци одлично да им је милост богова потребна као што је требала и Грцима ономад кад им је у Аулиди Артемида вјетрове у чвор завезала, па је млада невјеста умјесто да се уда за највећег од свих јунака, тек пала пред очевим ногама пошкрољена властитом крвљу, ако Артемида није учинила оно што су неки војници касније тврдили да су видјели, али нису могли да се закуну. Шта бива када једна рука, на наговор жене, отвори капије иза којих је већ убачен тројански коњ? Шта ако то уради да сачува ону једину преосталу од властите крви кад већ није могао троје прије ње? И шта ако послије тога изгори Пријамов град који је одолијевао пуних десет година? Шта остаје послије рата? Остаје пјесма коју Калиопа за брош шапуће пјеснику, а пјесник онима који долазе. Остају мртви, згаришта, празне и пуне ризнице и жене које чекају одлуку у чије ће руке пасти. Али о томе ратници обично одлучују тек након што опљачкају град. А од жена је све и почело. Од Пелејеве и Тетидине свадбе, једне јабуке на којој је написано оно што је могло нагнати сваку жену помисли да јабука припада баш њој. Па и богиње су само жене. И Хера, и Афродита и Атена… А судија им неће бити бог, јер Зевс је одвећ мудар да се уплиће у ову расправу, па ће им пресудити пастир који је чувао стадо у подножју Иде. Он не жели краљевство, заправо га већ и има, не жели славу и мудрост. Он бира најљепшу на Олимпу за најљепшу на земљи. Уз помоћ најљепше на Олимпу љепота је отела љепоту, а наивни муж госта је оставио у свом дому и отишао у лов. Тада је у Троју са Парисом побјегла Хелена, кћи Зевса и Леде. Послије тога више ништа није било исто… Креуса је тог јутра видјела свјетлост која није била од сунца и чула пуцкетање које није било од кише, већ од сувог дрвета и сламе и варница које у се распламсале у Пријамовом граду. Дошли су бродови, хиљаду њих и остали читаву деценију прије него што су први пут дигли једра. Гледала је како је флота нестајала пред њеним очима. Гледала је и морску пјену, заиграну њиховим одласком. Дошли су кад је била дијете, а одлазе кад већ има властитог сина. Видјела је и дрвеног коња, чула је и да нису послушали Лаоконта кад им је говорио да дрвену животињу не уносе у Пријамов град, видјела је и његову дјецу коју је прогутала морска трава. Нису га послушали, а сад је већ било касно. Неко је отворио капије. На улицама утонулим у дим и очајање тражила је Енеју и сина и знала да је одвећ касно и за молитве. А било је касно само за њу. Енеја, син богиње и смртника биће један од оних што су добили прилику да живе. Тројанац послије Троје, праотац Рима. Јабука је нахушкала богове на богове, а људе на људе. Људи је одвећ било превише на земљи, мислио је Зевс, а кад је смртника превише, онда не помажу ни куга, ни поплава, ни земљотрес ни вулкан. Када је смртника превише рат је једино рјешење. И неће га повести шумска нимфа којој је богиња отела мужа и дала га у руке најљепшој на земљи, већ ће га повести увријеђени муж и просци који су једном дали ријеч и нису могли да је повуку. У рату јунаци страдају, а кукавице преживе. Углавном. И све би ово била тек једна хомеровска прича на коју смо навикли, да након пада Троје нису остале оне, чијим је судбинама Натали Хејнс исписала роман. Било их је много. Превише. Неке од њих су тек стале у причу након што су се по Пријамовом граду размилили они што су дошли по Менелајеву жену и да куће и ризнице напуне златом и робљем. И једног и другог у богатој Троји било је у изобиљу. Сви велики јунаци већ су у Хаду. И Ахилеј и Хектор… Остало је само напунити бродове и дићи једра. Она иста која је Креуса видјела са зидина и помислила да су заувијек отпловила. Хекаба је сједила на камену и чекала своју и судбину својих кћери, слушкиња, невјесте и унучета. Знала је да је од оних које су требале бити ту, једна недостајала. И то је била баш та која је мужу рекла да ће Грци поштедјети руку која отвори капију и онда кад све друго мора да изгори. А на бојишту, док је још рат трајао, била је и она која је дошла да погине јер није могла да живи са мишљу да је стријела из њеног лука погодила крв њене крви. Из шатора у Пријамовом граду дошла је по свој крај. Када је сјечиво краља Мирмидонаца проболо њен врат и кацига се откотрљала са лијепе главе, Тетидин и Пелејев син је схватио кога је убио на мегдану и ко му је посљедњим дахом рекао хвала. Била је ту и Хрисеида, свештеникова кћи, бјегуница која је завршила у шатору код Агамемнона са кожном врећицом из које је вадила прстохват трава док отац, уз помоћ Аполона, није дошао по њу. А кожну врећицу са травама спаса дала јој је љепотица са косом боје меда. Брисејида, она којој је Ахил узео све, она чују је косу Патрокло рашчешљао прије погибије и која је сузу пустила за својима тек кад је била сигурна да је џелат на путу према капијама Хада. Било је много оних које су чекале. Лаодамија је чекала Протесилеја, првог погинулог Грка, чак и када је знала да се више никада неће вратити. Под дрветом је чекала вијести које неће доћи све док је уснули муж није узео за руку и повео је на пут којим је корачала са омчом од постељине око лијепог врата. Пенелопа је чекала мужа који се замјерио Посејдону. Чекала је да оду разуздани просци, да краљ надмудри Киклопа, Кирку, Калипсу кад већ на почетку рата ратнике није могао убиједити да је лудак којег не треба водити у рат. А био је све само не лудак. Био је мудрац којег су мудрошћу повели у рат да врати кући невјерну жену краља Спарте и који је изашао на крај са Посејдоновим гњевом и морским неманима а прије повратка кући отишао у Хад да сретне оне који га нису дочекали и оне које је успут заборавио. Тетида се надала да ће дуго чекати Хекторову смрт, јер док је он жив, жив је и Пелејев гњевни син. Касандра је чекала оно што мора бити, Хекаба је чекала да се освети за смрт посљедњег сина прије него што постане робиња краљу Итаке. Поликсена је чекала крај и Неоптолемову жртву јер је могла све осим бити робиња. Андромаха је чекала смрт након што су са зидина бацили једино што јој је од Хектора преостало. А онда је као робиња поново носила живот у утроби. Носила је потомка сина убице свог мужа. Она ће бити та која ће Пелеју подарити потомка и добити прилику да се поново уда за једног Тројанца. Клитемнестра је милујући под рукама Егистову младалачку кожу чекала да ватре најаве краљев повратак. Била је спремна да га дочека са бојишта и обуче у мрежу помоћу које ће га бацити под ноге као што је он једном њихову кћи само да би богови дали вјетра једрима која су кренула у рат. А Енона, планинска нимфа, мати и остављена жена, чекала је да се борбе за Троју заврше. Чекала је да до ње израњаван допуже њен одбјегли муж, кукавица, и да одбије да му извида ране, јер их је сама себи видала од дана када је напустио планину и породицу коју је у њој стекао. А Хелена? О њој ће одлуку донијети увријеђени муж, ако га њена љепота поново не омађија. Натали Хејнс нам је испричала женску причу о Троји. Послије ње ћеш се вратити Хомеру, грчким митовима и трагедијама. Или ће те натјерати да их прочиташ, ако већ ниси.