О ЧИТАЊУ

            Драги моји,

 

            Наговарати децу да читају, исто је што и наговарати одрасле да се не баве политиком – дакле, немогуће је. Међутим, како ја волим немогуће ствари, покушаћу.

            Елем, као основац сам читао много књига, а као средњошколац, морам да признам, ваљда због урођеног бунта, често и потпуно безразложног и аутодеструктивног, нисам хтео да читам књиге за које су ми говорили да их морам читати. Али то је имало и добрих страна. Чим се на часовима обради одређена књига, ја онда узимам да је читам и већ пуне главе тумачења дела, након тога га протумачим сам узевши у обзир све што су моји другари и професори пре тога изрекли. Е сад, ви се највероватније питате како то да нисам добијао јединице због непрочитане књиге. Тако што прочитам прво поглавље и све време држим подигнуту руку. Након неког времена, професор уопште више не жели да вас пита, већ тражи да још неко нешто каже. То су мале тајне великих кампањаца, али то не значи да је оно како сам ја чинио било добро. За то постоји разлог.

            Када читам неку књигу или учим одређену лекцију, јако слабо памтим оно што сам прочитао, а са друге стране, памтим сваку реч коју чујем усмено било где и у вези са било чим. Сад се ви питате зашто вам ово говорим или мислите како се на то вадим уместо да себе прогласим ленчугом.

            Само полако, поента постоји…

            Сва деца данас, па и ми одраслији, мислимо да читање нема примену у пракси, тачније, да од њега немамо ништа у животу, па онда га и избегавамо. Или као што сам ја мислио да не треба читати, јер ми ништа не остаје у глави. Али, онда сам баш у књигама пронашао следећу причу, јако кратку, коју ћу још краће препричати.

            Један јапански учитељ је седео поред реке са својим учеником који се жалио како ништа што прочита не може да запамти, па самим тим је сматрао да му никада у животу не може књига помоћи. Учитељ је на земљи видео старо сито упрљано блатом и рекао је ученику да му у ситу донесе воде са реке. Ученик је захватао воду и док би донео сито до учитеља, сва вода би већ исцурила напоље. Много пута се мучио, трчао, покушава да захвати мање, па више, мењао технику, али увек када би стигао до учитеља, у ситу није било воде. И када је ученик завапио како је његов посао бесмислен, учитељ је узео сито и показао га ученику рекавши да можда није донео воду до њега, али му је указао на то да је сито сада било потпуно чисто. Дакле, ниједан покушај није узалудан.

            Попут поменутог сита, тако се и ваше главе читањем чисте од сувишних прљавштина свакодневице и трулежи савремености, па много лакше расуђујете, лепше говорите и пре ћете импресионирати момка или девојку који вам се свиђају, а у том периоду, ово је вероватно приоритет.

            Можда ова прича о читању није ефектна, али је тачна. И морам навести и то да никада деца нису крива због нечитања. Сетимо се, играмо неку игрицу цео дан, па сутрадан кад добијемо лошу оцену, родитељи нас отерају у собу и терају да учимо. Или кад лети нешто погрешимо или лоше урадимо, они нас казне тако што нам кажу да идемо да читамо лектиру. Дакле, тај однос према књизи, да је она казна, довео је до смањења броја читалаца.

            Верујте ми, много би више родитељи урадили за вас када би вас мотивисали да читате. Да је среће, давали би вам конзоле и телефоне када желе да вас казне, јер све што на тим справама урадите, а на њима радим и ја, директно улажете свој труд ни у шта и развијате огромну неспособност комуникације и одсуство социјалне интелигенције. Технологију треба користити, али не као инвалидска колица, већ као неке штаке које ће нам помоћи када нешто не можемо сами да урадимо.

            Не знам да ли ћу вас овим мотивисати да читате, али ако некада будете стварали као што то чиним ја, схватићете да немате никакав извор из ког бисте узимали воду ако га нисте напунили својим доживљајима и доживљајима књига. У реду, животно искуство је далеко ближе и јаче га осетимо кад се сетимо, али доживљаји из књига се проживе у много већој мери, док им је применљивост иста као онога што смо проживели.

            И можда вам то нико други неће поменути, али човек који чита, живи много живота и сви ти животи које проживи, директно ће обогатити његов прави живот. Без читања, ми смо само држачи за смартфоне од којих ће та мала справа увек знати више, а то је ипак понижавајуће.

            Зато читајте! Читајте све! И верујте у књигу, јер на крају крајева, Бог није снимио филм, скеч, Тик Ток видео, направио представу, насликао слику, фотографисао нешто, него је написао књигу по којој живимо, а то је озбиљна предност која књигу чини можда и навјажнијом ствари коју је човек икада измислио.

 

            Ваш,

milan

Милан Ружић