Некада смо учили напамет сентенце из Андрићевих „Знакова поред пута“, не да бисмо се разметали туђом мудрошћу пред другима већ да бисмо наоружани мудрошћу и знањем корачали својим стазама и путеве своје исправљали. Списку изванредних приповједача као што су Андрић, Мопасан, Чехов, српски реалисти, Павловић, Рисојевић… додаћемо још једно име чије ће сентенце памтити нове генерације заљубљеника лијепе ријечи и јаке мисли.
Сви они који љепоту траже, наћи ће је у дјелу Милана Ружића.

– Живот без смеха је смрт. Туга без сузе је терет који никада не скидаш са леђа. Живот без суза је живот без душе. Туга без смеха је облачан дан који се никада неће разведрити.

– Сви су градови велики ако у њих стаје довољно успомена.
– Ако неће човек, време хоће растури све оно што никоме више не треба осим да се сећа.
– Човека чине људског и живот у сталном напору да не разочара себе и Бога.
– У самоћи се не крије срећа, али у њој спава памет и самује душа коју сви тражимо.
– Сваки пут је добар ако је човек довољно спретан.
– Уосталом, када сте усред мрачне шуме, када вам је хладно, када сте жедни, када видите нестварне слике, ко ће вам све разданити, угрејати вас, напојити, са вама поделити призоре, него пријатељ.
– Знаш оно кад имаш петнаест година, па изађеш срећан у нови дан. Е па изађи и поново ће сванути. Крени. Ништа се није променило, осим тебе. Свет те чека, недостајао си му.
– Знао је само да после велике галаме следи још већа тишина, изасланик бола, а у тишини све се боље чује .
– Из густе лепљиве таме, пред мене, баш у светло оног зрака сунца, изађе извор свих мојих страхова, мој најљући противник и усуд. И кад сам га видео, знао сам да му не могу ништа. То сам био ја.
– Не стидите се судбине свога народа. Дата нам је као искушење.
– Заволи своје грешке јер да није било њих, ни ти сад не би био исти.
– Кад мрзиш, убијаш љубав, а кад љубави нема, зашто би ико постојао.
– Нико човека не може да рани као што може други човек, али ништа не може да боли ако си навикао да остајеш проклет.
– Мрзим политику, тако да од мог богаћења нема ништа.
– СРЕСТИ ЧОВЕКА… КАКВА СРЕЋА И КАКВА РЕТКОСТ НЕГДЕ У ЋОШКУ СВЕТА, НА РУБУ ЉУДСКОСТИ, НИ НА КРАЈ ПАМЕТИ.
– Ако је јурњава за сигурношћу живот, онда пљујемо на Господа.
– Живот је неспутана бујица којом треба себе отиснути и јурити светом у потрази за лепотом. Њу ће неко наћи и пре ступања на сплав, а неко тек пред великим водопадом који ће га однети у неповрат. То не треба да брине јер КО ЛЕПОТУ ТРАЖИ, БЕЗ ЊЕ НЕЋЕ ОСТАТИ.
– Лепота је у чекању, а преживљавање не жели да чека јер оно тад мисли да је угрожено, па жуди да се покрене за било чим само да залуду не суди, као да чекање лепоте може бити залудно. Е то чекање је живот.
– Патња и живот се воле и нико тебе ту не пита ништа, јер живот није твој, већ свих оних са којима га делиш.
– Немој против проблема. Усвој их. Они немају родитеље, па ако их пригрлиш и заволиш, видећеш како ће они сами полако да постају решења, а твоје сузе вода којом се залива душа проклијала кроз сузе.
– Оне који су лаки на мржњи, њих највише треба волети. Не пате они од ишчашења личности, већ од недостатка љубави.
– Увенуће једном овај свет од страха и удавиће се у њему. Човечанству остаје да се нада да ће се и страх једнога дана од нечега уплашити, и моли се да се то догоди пре него што сви постану дављеници.
– Свет није ван граница ваше државе, свет је у границама ваше маште.
– …РЕЧИ СУ ОНО ШТО ЧИНИ ЧОВЕКА. КАДА ЧОВЕК НЕМА РЕЧ, ТАДА НИ ТЕЛО НЕМА ЧОВЕКА, А КАДА У ЊЕМУ НЕМА ЧОВЕКА, НЕ МОЖЕ БИТИ НИ ЧАСТИ.
РЕЧ ЈЕ НЕКАДА БИЛА НОСИЛАЦ УГЛЕДА И ВАЖИЛА ЈЕ ВИШЕ ОД ЧОВЕКА. КАДА ЈЕ РЕЧ ПОГАЖЕНА, ТАДА ЈЕ СВЕ КРЕНУЛО НИЗБРДО.