„Чудне мисли у мојој глави“ је роман који је Орхан Памук склапао пуних шест година и пред читаоца га изнио кроз мозаик запажања свих протагониста који су се потрудили да што вјерније испричају свој дио приче и сваки појединачни догађај који је утицао на судбину главног јунака.

А прича почиње од његовог доласка у Истанбул 1969. године или коју годину прије…

Мевлуд Карташ у Истанбулу се обрео као и већина његових земљака – у потрази за бољим животом. Учећи школу, али не до краја, и повремено радећи са оцем, дјечак је откривао град и растао са њим. На леђима је носио терет који је ваљало распродати на улицама великог града, а тај терет са њим је носио и читалац. Сваки корак, свака муштерија, свако питање које су младом бозаџији и његовом оцу постављале муштерије био је ново искуство у откривању нечег великог и другачијег од онога што је познавао раније.

Расло је и имање његових рођака Акташа, Сулејмана и Коркута, наизглед традиционалиста и противника свега модерног и другачијег. Од модерног и другачијег направили су бољи живот, али о томе се у кући није говорило. Пратећи упоредо Мевлуда и породицу његових блиских рођака, од којих се његово презиме разликовало тек у једном слову, понекад нас је писац свјесно доводио у заблуду да ће Мевлуд први погазити све оно у шта се његови ближњи заклињу, да ће скренути са пута, да је преблизу искушењима и ће га она повући на неку другу, забрањену страну. Али, Мевлуд је у свему остајао свој. Главног јунака откривамо кроз забрањене другове, политичка превирања, интересовања и жељу да живот проведе са женом којој је на једној свадби запамтио очи. Име су му накнадно рекли. Писао јој је писма, писали су их и други у његово име. А онда је украо Рајиху и касно схватио да то нису очи које је једном запамтио. Прећутао је. Са њом је научио да погрешно може постати право, ако то пожелиш. Лутао је Истанбулским улицама, продавао сладолед, јогурт, пилав и бозу. Најприје су у скученом собичку, који је заударао на тек спремљену храну, живјели од новца, а касније, када је град почео са неким другим животом, живјели су од носталгије ријетких љубитеља домаћег пилава или чашице бозе. Родиле су се кћери. Једна жељна знања и сталног раста и напредовања, баш као Истанбул у којем се родила, а друга породична и скромна попут Истанбула каквог га је Мевлуд запамтио када је први пут у њега закорачио.

Рајихине очи угасиле су се неко вријеме након што је открила оно што није смјела.

Послије тога дошла је она која је требала бити прва. Барем тако је мислила Рајиха прије него што је заувијек отишла. Самиха је имала очи које је Мевлуд једном заборавио гледајући Рајиху.

И исту крв…

И оца Абдурахмана Грбавца који је имао три кћери…

А Мевлуд је знао да је погрешна била права, да је она била његова прва судбина. Али Мевлуд је имао двије судбине…

Затим су се почели низати сви они догађаји које је сањао прије Рајихе, а он је био сигуран само у то да може размишљати једино док хода улицама Истанбула и узвикује име пића које продаје, да га то чини срећним чак и ако се од тога не може живјети, да је жив само док залази у сваки његов кутак, да ту разбија све своје стрепње и страхове, и да срце истински великог града не може сакрити никаква висока кула, да срце града можеш открити само ако си спреман да уђеш у њега.

И живиш…

И прихваташ сва његова лица…

И остајеш свој чак и када се све око тебе мијења до непрепознатљивости.

И не бојиш се да уживаш док узвикујеш име пића које је већина одавно престала да пије…