У школском амфитеатру ученици првог разреда који де образују за занимање туристички техничар, са професорицама Андреом Симанић и Александром Поповић Рудакијевић, стали су пред тежак, али поносан задатак — да оживе сјећање на једно од најмрачнијих поглавља наше историје, страдање у Јасеновцу.
Овај час није био само лекција из историје. Било је то живо свједочанство, искрена борба против заборава. Кроз приче преживјелих, њихове ријечи и изблиједјеле успомене, покушали смо разумјети оно што се не може у потпуности схватити, али што се мора памтити. Јер, како је речено: “заборав убија по други пут”.
Посебну тежину и емоцију донио је наш данашњи гост — дјед професорице Андрее Симанић, господин Бранко Трапара. Иако је био поштеђен ужаса Јасеновца, тај логор му је однио најмилије — дједа, оца и тројицу очеве браће. Његова породична прича, коју су кроз своје гласове донијели ученици и професорица Андреа, није оставила никога равнодушним.
То није била само историја — то је био живот. Болан, али истинит.
Данас смо изабрали да памтимо. Јер памћење је отпор. Памћење је дужност. А највећа опасност за будућност — јесте заборав прошлости.
Андреа Симанић, проф.Више фотографија погледајте на линку.