„Тројка, седмица, кец! Тројка, седмица, дама!…“ Биле су то ријечи које је Херман, главни протагониста кратке, али снажне приповијетке „Пикова дама“ Александра Пушкина, изговарао у своме бунилу и потпуном психичком поремећењу. Коцка га је узела под своје. Њега, младића чврстога карактера и одсјечне ријешености да увијек обузда своју, по природи, бурну и страсну машту, а зарад одржања иметка и части. Чињеница да је одбијао да игра, а да је ноћи проводио помно гледајући пријатеље како се картају, добијају и губе новце, говори о распону и комплексности лика Хермана. Ипак, у питању је било енормно обогаћење и од њега су га дијелиле само једна побједничка комбинација и једна стара грофица, на заласку живота. И није могао одољети. Као што се ни касније, стичући баснословно богатство, није могао суздржати и супротставити кобним чарима коцке. Ономе пред којим се нађе ово штиво поставка лика Хермана, околности у којима се исти налази и метод коме прибјегава за остварење својих циљева неодољиво ће подсјетити на Родиона Раскољникова. Премда у готово истовјетној позицији, ове двије психе дијаметрално се разликују. Скупа, они су једна људска савјест, али два кајања, односно некајања. Раскољников упада у страшне моралне дилеме које се на крају, ипак, срвшавају коначним искреним кајањем. Херман, са друге стране, у потпуности је лишен осјећања гриже савјести. Једино за чиме он истински жали јесте за, како он тада мисли, вјечно загубљеном тајном. И, уистину, покајање јесте највиши смисао човјекова живота. А у непокајаној души цароваће проклетство. Проклетство коцке, у Хермановом случају.