„ПИКОВА ДАМА”, ЈЕР У НЕПОКАЈАНОЈ ДУШИ ЦАРУЈЕ ПРОКЛЕТСТВО
Покајање је највиши смисао човјекова живота.
„Тројка, седмица, кец! Тројка, седмица, дама!…“ Биле су то ријечи које је Херман, главни протагониста кратке, али снажне приповијетке „Пикова дама“ Александра Пушкина, изговарао у своме бунилу и потпуном психичком поремећењу. Коцка га је узела под своје. Њега, младића чврстога карактера и одсјечне ријешености да увијек обузда своју, по природи, бурну и страсну машту, а зарад одржања иметка и части. Чињеница да је одбијао да игра, а да је ноћи проводио помно гледајући пријатеље како се картају, добијају и губе новце, говори о распону и комплексности лика Хермана. Ипак, у питању је било енормно обогаћење и од њега су га дијелиле само једна побједничка комбинација и једна стара грофица, на заласку живота. И није могао одољети. Као што се ни касније, стичући баснословно богатство, није могао суздржати и супротставити кобним чарима коцке. Ономе пред којим се нађе ово штиво поставка лика Хермана, околности у којима се исти налази и метод коме прибјегава за остварење својих циљева неодољиво ће подсјетити на Родиона Раскољникова. Премда у готово истовјетној позицији, ове двије психе дијаметрално се разликују. Скупа, они су једна људска савјест, али два кајања, односно некајања. Раскољников упада у страшне моралне дилеме које се на крају, ипак, срвшавају коначним искреним кајањем. Херман, са друге стране, у потпуности је лишен осјећања гриже савјести. Једино за чиме он истински жали јесте за, како он тада мисли, вјечно загубљеном тајном. И, уистину, покајање јесте највиши смисао човјекова живота. А у непокајаној души цароваће проклетство. Проклетство коцке, у Хермановом случају.
Дамјан Бошковић
